Od silne euforije povodom novogodišnjih praznovanja, na izmaku prvog meseca Nove godine uglavnom jedva šta i da ostane. Imalo se šta i praznovati, jer se od praznika u nas već tradicionalno slave i zvanični i nezvanični. A „nezvanična“, iliti pravoslavna Nova godina, nikad nije mnogo kaskala za „pravom“.

Tako se oko polovine januara iznova napune kafane i restorani, te padaju dogovori za privatnije, kućne varijante slavlja. Ponovo se potkrade pitanje „Gde ćeš za Novu?“, mada vlasnici onih kafana i restorana, lokala i barova ponekad umeju tu odluku prilično da otežaju. Ipak, nisu ni takve nedoumice novijeg datuma. Sudeći po izveštajima prestoničke štampe iz naftalina, bilo ih je i pre stotinak godina – osim ako među ponudama ne skrenu pažnju i poneke neobičnije, kao što je u Beogradu jedna takva obnarodovana krajem ’20-ih godina prošlog veka.

Gde početi, a gde završiti doček?

Ako je suditi po nekolicini pasusa objavljenih dalekih 192o-ih, učinilo bi se da dotični ni ne pripadaju nekom davnijem vremenu. „Politika“ je tog 13. januara obaveštavala kako će Beograđani „imati prilike da dočekaju još jednu 1927. godinu“.

Tih nekoliko pasusa bi danas ličilo na neobični deža-vu: „Raznobojne plakate i letci, oglasne strane listova i naročite pozivnice preporučuju Beograđanima, za doček pravoslavne Nove godine, ovaj ili onaj lokal...“. A domaćini ovog ili onog lokala i tada su se utrkivali čija će ponuda biti primamljivija.

Repertoar je takođe bio raznolik: Beograđani su izvoleli birati da u (pravoslavnoj) najluđoj noći pijuckaju odlično staro vino, slušaju prvoklasnu muziku ili omaste brke uz gurmanske kobasice. Šarenoliki asortiman je i tada umeo da zakomplikuje izbor: „Mame vas tako bezdušno da prosto ni sami niste u stanju da znate gde ćete večeras početi, a gde završiti doček...“. S druge strane, beogradske kafane i restorani su tih godina imali i konkurenciju: ako je iko mogao da im parira, to su bili širom prestonice raštrkani ruski lokali.

I njihovi domaćini su se nadali da će im stolovi biti popunjeni do poslednjeg mesta. Razumno je bilo očekivati da će „publika tražiti pravoslavni štimung“ – ipak je ovo bila pravoslavna Nova godina, „a gde pravoslavni štimung može da bude bez muzičara, ruske pesme i balalajka; bez mirisa crnoga luka i pečenih ćevapčića i dobroga vina!“.

Ni takav ugođaj, doduše, nije bio za svakoga. Na to su računali i vlasnici otmenijih kafana na Skadarliji, Dorćolu i Čuburi, nadajući se izbirljivijoj sorti posetilaca.

Suvenir kakvog se (skoro) niko ne bi setio

Blještava svetla i uglancani parketi privlačili su mahom Beograđane iz starog gradskog jezgra. U velikim, otmenim dvoranama, galantna gospoda je praznovala uz zvuke džeza, a budući da je i 13. januarski dan slovio za praznični, tim pre se otmenih gostiju očekivalo u velikom broju.

Po drugi put se u tih četrnaestak dana prestonica dizala na noge – od Beograđana koji ištu domaći ugođaj po domaćinskim kafanama, do boema koji će se najradije zaputiti u Skadarliju. A tamo se našlo i domišljatih kafandžija, koji su novogodišnji provod malo drugačije zamislili.

Takav je bio domaćin kafane „Bums-Keler“ – dotični, inače Beograđanima znan kao Pera „Bums“, dosetio se da priredi lutriju iznenađenja. Ovakve igre su u onim luksuznijim lokalima već bile deo repertoara, pa bi srećni dobitnici to veče slavili uz, recimo, krofne sa zlatnicima.

Pera „Bums“ je, pak, imao nešto drugo na umu. Njegovu ideju je odmah obnarodovala i štampa, navodeći da će „lutrijski zgoditak biti, ni manje ni više, nego glavom naš pesnik dobropoznati beogradski boem – Tin Ujević“.

I zaista, ne bi se svako dosetio da srećnog dobitnika obraduje „živim“ poklonom. Kome se posreći, dobio bi pravo „da ga cele noći vodi sa sobom i da se čudi njegovom apetitu i u jelu i u piću“. Doduše, imao je ovaj zgoditak i sitnu začkoljicu. Dogodi li se da „nedostižnog Tina“ ponese njemu svojstveno dobro raspoloženje, zapretila bi bojazan, kako je „Politika“ bila dužna da upozori, da „sa njim zajedno osvanete u kakvoj kapiji ili pod nekim drvetom topčiderskog parka“.

Takav rizik verovatno nije svakome bio prihvatljiv. Otuda je za svaki slučaj pridodato kratko upozorenje: „dobro pazite da vam ovaj zgoditak ne presedne“. A da li je srećnom dobitniku zaista preseo raspoloženi Tin, to je na koncu praznične noći samo on mogao da zna.