Nedugo pre nego što će se jugoslovenskim nebom razleteti borbeni avioni, u Beogradu su, leta 1938. već bile „parkirane“ letelice raznih fela. Pristigle su sa svih strana Evrope: iz Francuske, Italije, Nemačke, Velike Britanije... Ali, nisu bile upregnute za razaranje, već da bi se njihovi proizvođači malo pohvalili.

Međunarodna vazduhoplovna izložba je tog leta bio jedan od važnijih gradskih događaja. Gosti su možda bili među najprestižnijim proizvođačima u vazduhoplovnoj industriji, ali i Kraljevina Jugoslavija je svoje konje za trku imala. Ulagalo se u nabavku aviona, kako civilnih, tako i vojnih, pa je i leteći park bio u svojevrsnoj fazi uzleta.

Bio je to povod da upravo Beograd ugosti izložbu vazduhoplova i vojnog naoružanja iz cele Evrope. Između 28. maja i 13. juna 1938., šepurili su se uglancani vazduhoplovi po beogradskom Sajmu, koji se i sam dičio tek otvorenim izložbenim prostorom na levoj obali Save. Ali, prava zvezda ovog događaja se nalazila izvan sajamskih hala. Krala je poglede posetilaca, namernih i slučajnih prolaznika, koji su krivili vratove i upirali glave ka nebu.

Ova čudna skalamerija je te godine zvanično postala beogradski rekorder. Sa svoja 74 metra visine, prešišala je sve prestoničke zgrade i zavladala gradskom panoramom. Ali, osim što su njen vrh lovili radoznalim pogledima, Beograđani su sada imali još jednu misiju: da se s tog vrha sunovrate u slobodnom padu.

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije / "Vreme", 1938. Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije / "Vreme", 1938. 

Transakcija vredna ekskluzivnog pogleda na grad

„Padobranski toranj“, kao što mu je i ime govorilo, trebalo je da postane poligon za treniranje padobranaca. U međuvremenu, ljudi su ga zapamtili po alternativnom nazivu „Škodin toranj“, budući da je čehoslovačka kompanija bila i njen zvanični pokrovitelj. Toranj je, zapravo, bio svojevrsni poklon Beogradu, koji je sa Čehoslovacima već imao unosnu saradnju.

Godinu dana pre nego što je toranj postao najviša beogradska atrakcija, tadašnja kraljevska vlada je stavila potpis na nabavku 300 tenkova. Drugi potpisnik je bila upravo „Škoda“, iz koje je u to vreme još izlazilo vojno naoružanje – povrh svega, tenkovi i topovi. Plan o kupovini je predložen još 1932. godine, da bi ga dve godine kasnije aminovao i kralj Aleksandar I. Naravno, takav ekskluzivan „dil“ je za sobom povlačio i pozamašnu svotu novca. Za „Škodu“ je to, pak, bio dovoljan razlog da se nekako oduži Beogradu, a izgradnja jedne čelične „rešetke“ koja bi zaparala visine, činila se kao prikladan poklon.

Nije to baš sasvim išlo po principu „ja tebi-ti meni“. Štaviše, Čehoslovacima je ova razmena donela još pokoju dobit: na Beogradskom sajmu su već imali svoj paviljon, pa je bilo zgodno da se i „Padobranski toranj“ nađe u neposrednoj blizini. Ali, sama lokacija je na svoj način već bila dovoljno ekskluzivna: Sajam je za ono vreme bio moderna građevina, nalazio se tik uz reku, a već je ugostio neke, za Beograd, važne događaje – prvi sajam automobila, te prvo javno emitovanje televizijskog programa. Izgradnja Novog Beograda je tek bila u začetku, pa zašto da savska obala ne dobije i moderan dodatak sajamskom kompleksu?

Budući da je toranj u osnovi bio namenjen obuci treniranju (profesionalnih) padobranaca, trenutak njegovog otvaranja se prikladno uklopio u dane Međunarodne vazduhoplovne izložbe. Pritom, padobranstvo je među Beograđanima tih godina još bila relativno friška aktivnost. U tome su, ipak, donekle kaskali za Evropom, gde su padobranci skakali još za vreme Prvog svetskog rata. U Jugoslaviji su „poleteli“ tek 1926. godine, i to ne u Beogradu, već u Novom Sadu. Sa tamošnjeg aerodroma, svoj premijerni skok je izveo izvesni potporučnik Dragutin Dolanski, kada se vinuo sa visine od 650 metara.

Zbog toga je padobranstvo na ovim prostorima još slovilo za ekstremni sport. Kao takav je, razumljivo, izazivao mnogo znatiželje, a kada su i sopstvenim očima ispratili skokove sa „Škodinog tornja“, oni hrabriji su se namerili da ga i sami izvedu.

Od gospodara panorame do tornja smrti

„Padobranski toranj“ zvanično je otvoren 2. juna 1938. godine, sa ceremonijom koja je nakratko prekinula vrevu usled vazduhoplovne izložbe. Naravno, i ona je okupila impozantan broj posetilaca – pisalo se da ih je tokom jednog dana Beogradskim sajmom prodefilovalo i do 20 hiljada. Ali, čelična skalamerija visoka 74 metra je ipak postavila novi visinski rekord i u narednih godinu dana okupila 3.164 skakača padobranom.

Među prvima su prednost imali profesionalci. Bio je to spektakl za sve prisutne, tim pre što je čast da probije led imala jedna dama: Katarina Matanović, Zagrepčanka, a inače prva žena koja je u tadašnjoj Kraljevini bila profesionalni padobranac. Narednih nekoliko dana, njen skok je među Beograđanima bio tema broj 1 za razgovor.

Tiskao se svet pod tornjem i kada je sa njega poskakala grupa od 10 padobranaca – među njima i Katarina Matanović, po drugi put. Naravno, vodilo se i računa o tome da čitava senzacija prođe bez neprijatnih iznenađenja. Valjalo je zbog toga organizovati i nešto poput pretpremijere, pa su trojica padobranaca najpre izvela probne skokove. Za njima su pohrlili i skakači-amateri – zamišljeno je da se može prijaviti bilo ko, jer je padobran, zapravo, bio dobro osiguran. Postojala je posebna platforma za koju je bio zakačen električnom sajlom, a skakači su mogli da biraju da li će skakati sa visine od 40 ili 60 metara.

Bio je „Padobranski toranj“ opremljen i liftom, a cela ova atrakcija je podsećala na nekakvu predratnu verziju bandži-džampinga. Ipak, i sam pogled na toranj je delovao moćno, jer se „skakaonica“ videla iz svih delova grada. Upravo zbog toga se govorilo i da je „Škoda“ tim potezom napravila sjajan marketinški trik.

Ipak, senzacija nije dugo potrajala. Kada su Nemci okupirali zemlju i „stavili šapu“ na Beograd, sajamske hale su im se učinile kao zgodno mesto za „revanš“ – ponajpre, nad Jevrejima, Srbima, Romima i svima koji su ustajali protiv nacizma. Nije to bio jedini logor u Beogradu, ali je imao zgodan dodatak: toranj sa koga su Nemci imali pogled na svoju „fabriku“ smrti.

: Digitalna Narodna biblioteka Srbije / "Vreme", 1938.Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije / "Vreme", 1938.

Godine 1941., „Škodin toranj“ je opremljen u skladu sa novom namenom. Na vrh su se preselili čuvari sa mitraljezima, a postavljeni su i reflektori koji su noću obasjavali celu obalu Save. Ako bi se neko od logoraša i osmelio da pobegne – nije stizao daleko. Ali, Čehoslovaci su, sem rekordne visine, postavili glede svoje građevine i, takoreći, garanciju kvaliteta. Kada je logor s proleća 1944. zasut bombama saveznika, od njega su ostale samo krhotine.

Ista sudbina je tada zadesila i železničku stanicu s preke strane obale. Međutim, „Škodin toranj“ je ostao da stoji uspravno, gotovo netaknut. Sada je, umesto ekstremnog sporta za profesionalce i amatere, ostavljao koliko svedočanstvo o četiri najteže ratne godine.

Nezvanično, to je bio i razlog da pred kraj 1945. godine bude sravnjen sa zemljom. Zvanično, razlog njegovog rušenja ostao je nepoznat. Gospodario je beogradskom panoramom svega 8 godina, ali od kraja rata do danas, o tom gospodaru nije ostalo ni traga.